Knezica

На сјеверним обронцима Козаре, у централном дијелу Кнешпоља (Република Српска), смјештене су парохије: јеловачка, кнежичка и међувођска, које данас чине једну парохију. Сједиште ове парохије је мјесто Кнежица, које се налази између Козарске Дубице (16 км) и Приједора (16 км).

       Ове крајеве Срби насељавају од давнина, а најгушће су насељени од шеснаестог вијека, послије турског заузимања ових простора. Период турске владавине до деветнаестог вијека становници овог краја означавају отпором и бунама. Плаћали су тражени намет али када им се "ударало на част", одговарали су кубуром.
      У то вријеме су цркве далеко од друмова грађене, од дрвета и покриване шиндром, а ниједна он њих није дочекала наше доба.
      Из Кнешпоља је родом и св. ђакон Авакум, кога су Турци набили на колац.

Кнежица 1938. год. Рад Антуна Августинчића

    Вријеме аустроугарске владавине било је и вријеме контролисане слободе- православље и школство су дозвољени али само у оноликој мјери у којој су аустроугарске власти мислиле да је довољно. Иницијативом свештеника подизане су не само цркве него и српске школе у Међувођу (Урмовци) 1908. године, у Дворишту (Кнежица) 1911. године, у Доњем Јеловцу 1913. године и у Брекињи (завршена 1920. године).
      Формирањем Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, српском народу овог краја омогућен је нормалан вјерски и национални живот.
    Године 1941. ови дијелови улазе у састав НДХ, те су свештеници ових парохија одведени у усташке логоре (парох јеловачки Ђуро Шарац, кнежички Милан Лабус и међувођски Благоје Шиљеговић), а потом протјерани у Србију. Истина је послије фалсификована од стране комуниста- прича да су свештеници побјегли у Србију имала је значајан утицај на отуђивање народа од цркве у послијератном периоду. Припадници Савеза комунистичке омладине Југославије 1945. године "спонтано" дочекују пароха кнежичког као издајника и приморавају га да напусти парохију. Исту судбину је доживио и јеловачки парох а вратио се само међувођски, и то у своју кућу.
      На просторима ових парохија извршен је и највећи покољ српског народа у бившој Југославији током 1942. године (Козарска офанзива). Поред тога, готово да нема домаћинства из којег није одведено бар неколико чланова у

озлоглашени усташки логор Јасеновац. Комунистичка партија је, да би сакрила национални карактер страдања, стално истицала страдање општине Босанска Дубица, а не српског народа. И у њиховим извјештајима се каже да је ова општина тек 1972. године постигла предратни број становника, занемарујући притом чињеницу о механичком (цазинском) приливу становништва у општину. Подручје општине Козарска (Босанска) Дубица прије другог свјетског рата имало је 33 550 становника.Од тог броја је погинуло 18 495 становника (кнешпољаца понајвише).
Страдање није мимоишло ни храмове. Храмови у Кнежици, Брекињи и Влашковцима су порушени, док су храмови у Доњем Јеловцу и Међувођу опљачкани и оскрнављени. Ово усташко недјело су довршили комунисти у послијератном периоду- храм у Доњем Јеловцу претворен је у складиште Сеоске радничке задруге, а храм у Међувођу је педесетих година порушен до краја.

Период послије 1945. године карактерише гушење православља и одузимање црквене имовине.

Док су неки из страха, а други слободном вољом пригрлили комунистички режим и лажно братство и јединство, споменици њихових комшија, браће и сродника су другима служили за поплочавање степеништа. Нажалост, и таквих примјера има у дубичкој општини! Многи се из страха од комуниста нису крштавали, нити су примали свештеника у кућу и славили славу. Посљедице тога су и данас у великој мјери видљиве. Тек са отаџбинским ратом православље бива ослобођено од разних притисака и добија слободу. Педесетогодишња комунистичка (антиправославна) владавина учинила је своје- евидентан је материјализам и продор секти (Адвентисти, који у Кнешпољу граде омладински камп и Јеховини свједоци), али је усправљање православља снажно и сигурно незаустављиво.

Од 1941. до 1993. године ове парохије су биле без свештеника. Од 1993. парох је свештеник Жељко Јевђенић.
Увођењем православне вјеронауке у основне школе пружила се могућност за поновну мисију цркве у овим крајевима. Од почетка па до данас, због неимања елементарних услова, богослужења се врше у просторији дјечијег вртића, док траје обнова порушених храмова и објеката потребних за парохијски живот.

Храм св. Василија Острошког у Побрћанима

Залагањем вјерних изграђен је гробљански храм у селу Доњи јеловац посвећен светом Игњатију Богоносцу (задужбина господина Остоје Гњатовића, 2002. година), гробљански храм посвећен светом Василију Острошком у селу Побрђани (задужбина господина Борка Босиочића, 2005. године), звоник у селу Брекиња, те звоник (недовршен) у Међувођу. Највећи број ових објеката гради се на темељима порушених.
И поред свих потешкоћа у Кнешпољу, уз помоћ мјештана и осталих људи добре воље, успјело се закровити храм Успења Пресвете Богородице у Кнежици, али нажалост, ту се стало. Храм у Кнежици (средиште Кнешпоља) започет је 1991. године, већ петнаест година се гради, али треба још много да се заврши. Нажалост, знамо да је једино српско поље - Кнешпоље без свог саборног храма!

Ми млади који се окупљамо на овим светиштима, а који смо упознали своју вјеру како кроз школу, тако у посљедњих десетак година и у контакту са свештеником, те нашим одрастањем, желимо да на овај начин упознамо и покушамо да помогнемо завршетак саборног храма. Ово наше обраћање је уједно покушај да наведемо и вас да помогнете на било који начин, било неким малим прилогом, било подстицањем других да то учине, тако што ћете прослиједити мејл својим пријатељима или људима за које знате да би могли и хтјели помоћи, или тако што ћете (ако сте у могућности) маркетиншки подржати ову нашу акцију.
Без обзира на то да ли сте у финансијској могућности да приложите нешто за наш храм, посјетите нашу страницу Књига помена, и упишете имена својих живих и упокојених сродника која ће бити помињана на литургији.

Историја парохија

Јеловачка парохија

Храм вазнесења Господњег изграђен је 1898. године а освећен је 1899. године. Храм је био изграђен од дрвета и првобитно се налазио источно од данашњег у засеоку Цвијићи. Храм у Доњем Јеловцу опљачкан је у Другом свјетском рату. Послије 1945. године Сељачка радничка задруга га користи као магацин, а након тога је препуштен зубу времена. Прво обнављање урађено је 1971. године упркос ометању локалних комуниста. Године 1997. обновљен је звоник.
Парохијски дом је подигнут 1913. године и претворен у школу те постоји и данас али је одузет од парохије.

Кнежичка парохија

    Храм Покрова Пресвете Богородице подигнут је и освећен 1899. године. До 1920. године налазио се у засеоку Павићи а онда је пренесен у Кнежицу. У Другом свјетском рату спаљен је и срушен, док је црквено земљиште одузето. Данас се на том црквеном земљишту налази конфекција текстила и неколико породичних кућа. Четири дунума су поклоњена цркви и 1990. године су на том земљишту постављени темељи за храм. Године 1998. купљено је још шест дунума.
      Филијални храм Успења Пресвете Богородице у Брекињи подигнут је и освећен 1893. године а порушен је у Другом свјетском рату.Од одузетог земљишта враћена су три дунума. На мјесту овог храма се 1998. године гради звоник.
      Богослужбени простор у Кнежици 1993. године постаје дјечији вртић, док парохијски дом никада није ни постојао (1999. године започета је његова изградња).
   Храм Успења Пресвете Богородице у Брекињи подигнут је и освећен 1893. године, а порушен је у Другом свјетском рату. Од одузетог земљишта врађена су три дунума. На мјесту овог храма се од 1998. године гради звоник.

Међувођска парохија

Храм Рођења Пресвете Богородице подигнут је и освећен 1886. године. У Другом свјетском рату опљачкан је и оскрнављен. Срушен је средином 50-их година а звоно су продали локални комунисти у село Трамошњу. На мјесту овог храма 1998. године почета је градња звоника.
Филијални храм Успења Пресвете Богородице у Влашковцима подигнут је 1898. године а срушен је током Другог свјетског рата.