ЂАКОН АВАКУМ

	Свети ђакон Авакум , преподобно - мученик. Рођен је 1794. године у Кнешпољу, близу манастира Моштанице. Крштено име - Лепоје. У раној младости напушта кућно огњиште и одлази у манастир Моштаницу. Код духовника Генадија припрема се за монашки постриг и монаши се у манастиру Моштаници.
Послије буне 1809. године, коју су Турци угушили крваво, није поштеђен ни манастир Моштаница. Игуман Генадије, са сином Стојаном, ђаконом Авакумом и његовом мајком, напуштају манастир 1811. године и одлазе у манастир Трнову, код игумана Пајсија. За вријеме Хаџи-Проданове буне 1814. године. Турци похапсише велики број Срба, међу њима Пајсија, Генадија, сина му Стојана и ђакона Авакума, па их све оковане отјераше у Београд, и бацише у тамнице. Пајсија, с великим бројем других Срба, набише Турци на колац најприје, па онда би ред на Генадија, на његова сина Стојана и на ђакона Авакума. Генадије, да би сачувао главу и себи и сину свом, договори се са овим, па изјави да хоће да се потурче. Позову на то и Авакума, али он то не хтједе. Турци Генадија и сина му одмах ослободе, те се оба потурче, и отац се назва Мула Салија, а син Реџеп. Ђакон Авакум био је младић неописиве љепоте. Турци су веома жељели потурчити га и наговарали су га ријечима и обећањима да пређе на њихову вјеру, али га никако нису могли наговорити. Најпослије, кад је дошао час да га погубе, дали су му да понесе колац, на који ће га жива набити, а он је носећи га београдским улицама из гласа пјевао овако: Нема вјере боље од хришћанске! Срб је Христов, радује се смрти; А суд страшни чека и вас Турке. Па ви чин'те што је вама драго! А скоро ће Турци долијати. Бог је свједок и његова правда! Црна његова мајка, баш ту у тај страшни час приступи му, и стане га наговарати да се потурчи, те да сачува свој живот, а Бог ће му опростити, пошто то чини од големе невоље! На такве ријечи, соко младић почне на ново пјевати, и пјесмом мајци одговори: Мајко моја! На млијеку ти хвала! ал', не хвала на науци такој, Брзо ћеш се обрадоват сину, док пред божје изађемо лице; Смрт избавља од свакијех биједа, цвет прољетни тек за зимом иде. Благо томе ко раније умре, Омање је муке и гријеха Па што коме Бог и вјера дадне а још има браће на свијет! Дошавши на само мјесто погибије, Турци опет стану наговарати Авакума да се потурчи, те да тако млад не умре прије времена. А збиља - рећи ће младић, смијешећи се - умиру ли Турци кадгод? - Е па умиру, да Бог-ме! - Онда је свеједно, а прије, а послије; што прије умрем, омање ми је гријеха. Видећи оволику тврђу у вијери својој, и оволико неплашење од смрти, Турци му се смилују, те га не набију жива на колац, него му срце прободу ножем, па га мртва набију на колац, и исправе међу остале мученике, поред пута, који је од Стамбол-капије водио Теразијама. Тако је јуначки свршио свој живот млађани ђакон Авакум. Слава му до вијека!